Site menu:

• Насловна
• Галерија
• Преузимање
• Пријатељи
• Контакт

|Ru | Fr | En |

Косово^Метохија

Рачуни за уплату средстава за Фонд за Косово и Метохију, које је Влада Републике Србије формирала 29. децембра 2004. године

КОСОВО ЈЕ СРБИЈА !

НАТО бомбардовање СРЈ

НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије (кодно име Операција Савезничка сила (енгл. Operation Allied Force) или у САД Операција Милосрдни анђео (енгл. Operation Noble Anvil; „Јачи је увек у праву“)), често под називом „НАТО агресија“ је била завршна фаза Рата на Косову и Метохији, а трајало је од 24. марта до 10. јуна 1999. године. То је било друго важније војно уплитање НАТО-а након бомбардовања босанских Срба у операцији „Намерна сила“ 1995. и највећи војни сукоб на простору Србије и Црне Горе од времена Другог светског рата.

Интервенција НАТО пакта је извршена без одобрења Савета безбедности због очигледно неоснованих оптужби да српске снаге безбедности врше етничко чишћење косовских Албанаца. Непосредан повод за акцију био је инцидент у Рачку и одбијање југословенске делегације да потпише споразум из Рамбујеа.

НАТО је 24. марта 1999. године око 20 часова почео ваздушне нападе на војне циљеве у СРЈ да би се касније удари проширили и на привредне и цивилне објекте. У нападима који су без прекида трајали 78 дана тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири. Економски експерти из Групе-17 проценили су штету на око 30 милијарди долара. Коначан број жртава званично није саопштен, а српске процене се крећу између 1.200 и 2.500 погинулих и око 5.000 рањених. Током рата, са Косова је избегло неколико стотина хиљада Албанаца. Напади су суспендовани 10. јуна, након потписивања војно-техничког споразума о повлачењу југословенске војске и полиције са Косова и Метохије. Истог дана у Савету безбедности је усвојена Резолуција 1244 по којој Југославија (Србија) задржава суверенитет над Косовом и Метохијом, али оно постаје међународни протекторат под управом Унмика и Кфора. Са војском и полицијом у Србију је избегло више од 200.000 косметских Срба и других не-Албанаца.

Косовски Албанци су 17. фебруара 2008. једнострано и незаконито прогласили независност Косова од Србије, у чему их је међународна заједница вођена западним силама подржала, а источни блок на челу са Србијом подразумевано не признаје.

Сукоби ОВК и српских снага безбедности

Почетком лета 1998. ОВК је имала око 25.000 припадника и успела да овлада са око 40% територије, углавном села и мања варошице на Косову и Метохији, док су већа насељена места у којима је било већих полицијских одреда била у блокади. Из села у којима је деловала ОВК је нападала комуникације како би зауставила саобраћај и тако паралисала покрајину. МУП Србије је одговорио постављањем пунктова и патрола на путевима, па су заседе и герилски напади на полицајце били свакодневни. Посебно драматично било је у месту Дечани, одсечено од територије под надзором српских снага, претрпано српским избеглицама, без електричне струје и телефонских веза. Деблокада Дечана је почела у јуну 1998, а први пут у борбама са ОВК у унутрашњости Косова и Метохије учествовала је Војска Југославије. У току борби око Дечана, по проценама УН, у збеговима се привремено пронашло најмање 65.000 Албанаца. САД и ЕУ су оптужиле Србију за ратне злочине, етничко чишћење и хуманитарну катастрофу, па је под овим разговором НАТО распоредио своје трупе у Македонији и Албанији. У исто време, Контакт група је захтевала од Србије да повуче своје специјалне снаге ван покрајине и омогући несметано кретање западних дипломата по Косову. Србија је подршку тражила од Русије, али после сусрета Милошевића и Јељцина 16. јуна 1998. у Москви, Милошевић је морао удовољити захтевима Контакт групе. Још док је Милошевић био на путу, 13 чланица НАТО пакта је над Албанијом и Македонијом извело војну вежбу под називом „Одлучни орао“.

Охрабрена интервенцијом Запада, ОВК је у лето 1998. покренула офанзиву против снага безбедности тадашње Савезне Републике Југославије. Та офанзива се заснивала на терористичко-герилским нападима на српске снаге безбедности у региону, а резултовала потпуним сломом ОВК, нашта је уследила агресија НАТО алијансе бомбардовањем целе територије тадашње Југославије (Србије и Црне Горе).

Као непосредан повод за напад НАТО пакта, послужио је сукоб полиције и припадника Ослободилачке војске Косова у селу Рачак, 15. јануара 1999. године, када је шеф посматрачке мисије ОЕБС на Косову Вилијем Вокер, у монтираном процесу, пре званичне истраге, погибију 45 Албанаца прогласио масакром недужних цивила.

Пре бомбардовања, на преговорима у Рамбујеу, НАТО је захтевао оружану интервенцију из тог разлога, што кроз Савет безбедности УН нису успеле да издејствују одлуку за оружану интервенцију у СРЈ због противљења Кине и Русије, сталних чланица са правом вета. Из тог разлога, НАТО се одлучио на самосталну оружану интервенцију, наводећи као разлог да је делегација Југославије одбила да потпише понуђени споразум. Понуђеним споразумом је озбиљно угрожаван суверенитет СР Југославије: захтеван је улазак НАТО трупа на Косово и Метохију и њихово слободно кретање целокупном територијом СРЈ, и предвиђан референдум о самоопредељењу на Косову и Метохији кроз 3 године чији би резултати били „значајан фактор“ у одлуци о коначном статусу. Многи посматрачи су овај споразум оценили као ултиматум за који се унапред знало да га делегација Југославије не може потписати.

Као разлог за рат 1999. године представљена је заштита Албанаца на Косову и Метохији од етничког чишћења, како наводног дугорочног тако и акутног често описиваног термином „хуманитарна катастрофа“. Масовно бекство албанског становништва из те покрајине започело тек неколико дана након што је бомбардовање било у пуном јеку.

БОМБАРДОВАЊЕ

Лансирање крстарећих ракета типа Томахавк

23. марта, Хавијер Солана је издао наређење о почетку напада на СРЈ. Истог дана, Момир Булатовић, премијер Југославије, прогласио је непосредну опасност од ратног стања. Наредног дана све институције су отпочеле припрему, ради повећања јавне безбедности (штампање памфлета о понашању грађана у случају опасности,...). Око 19:45 зачуле су се прве детонације у Приштини, а у 20:00, уз сирене, и у Београду, као и другим градовима у СРЈ.

Рат изнад Београда

Генерални секретар НАТО Хавијер Солана, 24. марта 1999. године у око 19:30 часова, само десетак минута после полетања већег броја авиона из базе НАТО у италијанском граду Авијану, објавио је да су започели ваздушни напади против војних циљева у СРЈ. Прве вечери су већином гађани војни циљеви, махом крстарећим ракетама „Томахавк“. Другог дана су, према појединим медијима, први пут употребљени „стелт“ бомбардери Ф-117А и Б-2. У априлским данима, погођено је и уништено доста значајних цивилних циљева: сва три моста, рафинерија нафте и зграда телевизије у Новом Саду, топлана на Новом Београду, рафинерија нафте у Панчеву,...

Хронологија НАТО бомбардовања СРЈ

Последњи гађани циљ на Косову је била касарна у Урошевцу, на коју је у среду, 10. јуна око 19.35 сати испаљено пет пројектила. Након тога није било напада, већ само прелетање авиона НАТО над Косовом.

Бомбардовање је трајало укупно 77 дана, а окончано је војно-техничким споразумом у Куманову између Међународних безбедносних снага западне Алијансе (КФОР) и влада Југославије и Србије. У току повлачења Српских Безбедносних Снага са територије Косова, Руски контигент тадашњег СФОР-а намењен за састав КФОР-а, ненадано од стране Алијансе, заузео је територију северног дела Косова - територију данашње Косовске Митровице са највећим бројем српског живља на Косову и скоро јединог преосталог већ убрзо након уласка алијансе на Космет. Захваљујући овој акцији, Срби данас постоје на Косову.

Српско становништво на Косову пре доласка КФОР-а

Српско становништво на Косову после доласка КФОР-а

У нападима на СР Југославију НАТО снаге користиле су око хиљаду летелица (ловци, ловци-бомбардери, бомбардери, шпијунски авиони итд.), односно скоро цео НАТО савез (осим Исланда и Луксембурга - који немају ваздушне снаге, и Грчке, која није учествовала из политичких разлога). У списак не улазе ни Мађарска, Чешка Република и Пољска које су се тек придружиле НАТО-у и нису још чиниле део војног апарата, мада је пред крај рата на Космет послата нпр. чешка теренска болница.

Највећи удео агресије имале су снаге Сједињених Америчких Држава, Британије, Немачке, Француске, Италије, мада и остале чланице нису имале мањи значај и допринос.

Материјална штета

Процењена материјална штета током НАТО бомбардовања износи (по проценама Економских експерата из Групе-17) око 30 милијарди долара. Током бомбардовања је уништено много мостова, индустријских постројења, много цивилних објеката, јавних објеката и предузећа, касарни и војних инсталација. Најупечатљивије било је рушење Авалског торња, зграде Радио Телевизије Србије, петрохемије у Панчеву, гађање Жежељевог моста, фабрике аутомобила Застава из Крагујевца, зграде Генералштаба у самом центру Београда, амбасаде Републике Кинеи многе друге цивилне циљеве.

Цивилне жртве

Напад на путнички воз у Грделичкој клисури

У бомбардовању је погунуло око 2.000 цивила. Највише погинулих било је у нападима на путнички воз код Грделице 12. априла, на колону албанских избеглица на Косову 14. априла, на зграду РТС-а у Београду 23. априла, на Сурдулицу 28. априла, на путнички аутобус код места Лужани 1. маја, на Ниш касетним бомбама 7. маја, и на крају најтежи напад на цивиле, 14. маја на другу колону албанских избеглица крај Призрена, са 87 мртвих.

Напад који је добио највећу медијску пажњу био је напад 8. маја на амбасаду Народне Републике Кине у Београду, који је изазвао велику дипломатску напетост између влада те државе и САД. У том су нападу убијена три кинеска службеника амбасаде. НАТО савез је ову наводну грешку оправдао ”застарелим мапама”.

Услед коришћења муниције са осиромашеним уранијумом, у Србији се до 1999. регистровало између 15.000 и 20.000 нових случајева рака, да би тај број већ 2004. достигао цифру од 30.000 нових болесника.

Етничко чишћење

Косово је заједно са војском напустило више од 200.000 Срба и не-Албанаца. Преостали Срби су остали да живе на северу Косова и у изолованим енклавама и све их је мање.

ПОГРОМ

17. мат 2007.

МАРТОВСКИ ПОГРОМ је назив за дводневно насиље Албанаца на Косову и Метохији, у којем је страдало 19 особа и протерано око 4.000 Срба и Рома из својих кућа, које су потом опљачкане и запаљене. За само два дана невиђеног вандализма у коме је учествовало око 50.000 косовских Албанаца, уништено је или оштећено 35 објекта православне Цркве, међу којима су манастири Девич и Свети Архангели који су запаљени до темеља.

У погрому, који је почео 17. марта пре подне у Косовској Митровици, погинуло је осморо Срба, а 11 Албанаца је углавном страдало у сукобу с полицијом и међународним војним снагама, укључених у заштиту Срба и њихових имања у више места у покрајини.  У нередима су повређене 954 особе, међу којима је било и припадника полиције и Кфора. 

Жртве "јунака" који су рушили и палили све пред собом биле су већином старе и немоћне особе

НАТО алијанса је првог дана немира оценила да се ради о етнички мотивисаном насиљу, а аналитичари су навели да је оно организовано како би био убрзан процес дефинисања коначног статуса Косова.  Према подацима УНМИК-а, из својих кућа је протерано 4.012 особа српске и ромске националности. 

Седам српских села на Косову је потпуно уништено, запаљена је 561 српска кућа и 35 православних цркава и манастира, међу којима су неке, из средњег века.

Немири су почели након што су представници УНМИК полиције претходног дана пронашли тела два детета, од тројице утопљених дечака албанске националности у реци Ибар код села Чабра, на северу Покрајине, за чију су смрт, према наводима косовских медија на албанском и појединих "активиста за људска права", окривљени Срби из суседних села, који су наводно, псима натерали децу у набујалу реку. 

Албанци, окупљени у јужном делу Митровице, упркос изјавама припадника УН полиције да први налази истраге нису показали кривицу Срба за утапање тројице дечака, организовали су протест, кренувши преко моста на реци Ибар у северни део града, настањен већином Србима.  На мосту су се сукобили са француским војницима Кфора и протести су прерасли у насиље. 

Од хитаца испаљених у јужном дела Митровице, код моста у северном делу града је убијен Боривоје Спасојевић (53). Метком из снајперске пушке је, на тераси свог стана у сверној Митровици, потом убијена Јана Туцев (36).  Насиље се из Косовске Митровице прелило, јужно, у друге делове Косова, село Чаглавицу код Приштине, Липљан, Косово Поље...

У касним поподневним часовима насиље се пренело на град Призрен где су масе Албанаца које су пристигле аутобусима заједно са одређеним бројем људи из Призрена кренули у уништавање свега српског, цркава, кућа, српске имовине, споменика. Драган Недељковић (55) из Призрена изгорео је у запаљеној згради Богословије, а иста судбина задесила је и Златибора Трајковица (53) из Косова Поља, који је спаљен испред болнице у том месту.  Отац и син - Добривоје (50) и Борко (22) Столић, из села Драјковци, код Штрпца, убијени су на кућном прагу. Ненад Весић (54) из Липљана настрадао је од бомбе, а Слободан Перић (52) убијен је у Гњилану.  У насиљу код Пећи запаљено је повратничко село Бело Поље одакле су Срби повратници у последњем тренутку евакуисани из запаљеног парохијског дома. На манастир Високи Дечани у ноћи 17. марта испаљено је 7 минобацачких граната које уз Божију помоћ нису погодиле ово древно православно светилиште. На удару екстремних косовских Албанаца нашла су се и српска гробља на Косову и Метохији.

Као реакција на насиље на Косову и Метохији у вечерњим сатима, 17. марта, У Београду и Нишу су запаљене џамије, а у Новом Саду оштећена зграда исламске верске заједнице. Запаљено је и неколико полицијских и цивилних аутомобила.  У сукобу с полицијом у највећим градовима у Србији било је неколико десетина повређених полицијаца и цивила. Митрополит Амфилохије са верницима СПЦ је покушао да одбрани Бајракли џамију у Београду објашњавајући да се на насиље на Косову мора одговорити хришћански и достојанствено.

У првом дану немира на Косову, портпарол УНМИК полиције Дерек Чепел оценио је да је насиље очигледно било унапред планирано. Насиље на Косову је настављено и 18. марта, мада мењег интензитета, у односу на претходни дан.  Напади већих група Албанаца на косовске Србе забележени су у Обилићу, Средачкој Жупи, а велике демонстрације су организоване у Приштини и Пећи, због страдања Албанаца у сукобу са снагама реда 17. марта.  

Све важне саобраћајнице на Косову су биле затворене. На приштинском аеродорому су привремено биле отказане све линије авио-компанија због безбедносних разлога, а административни прелази према централној Србији и Црној Гори су били привремено затворени. 

Прелази према Албанији и Македонији нису затварани.  У два дана насиља до темеља је уништен манастир Девич код Србице, а нападачи су на зидове запаљеног конака исписивали графите са називима екстремних организација косовских Албанаца - УЧК, АКСХ, ФБКСХ.  Уништени су конаци манастира Свети Ахрангели код Призрена, запаљене су цркве Богородице Љевишке, Светог Георгија… у самом Призрену као и Богословија Св. Кирила и Методија.

Косовске власти су обновиле већину српских кућа оштећених и запаљених у мартовском насиљу, али у већини њих власници се нису вратили, застрашени од могућности понављања насиља.  Правосуђе на Косову у већем броју случајева није открило починиоце убистава осморо Срба.

Убрзо након мартовског погрома поједини међународни представници су објаснили да је реч о наводном спонтаном изливу насиља због нерешеног статуса Косова и Метохије што је довело до промене дотадашње политике "стандарди пре статуса" у политику "статус и стандарди". Оваква врста објашњења показала је да су мартовски нереди били пре свега плански смишљен катализатор који је требало да убрза процес решавања питања Косова у правцу потпуног отцепљења од Србије, а не само израз социјалног незадовољства и ратних фрустрација албанског становништва.

Главни организатори никада нису именовани иако су бројни међународни извори показали да је ниво организације био такав да се јасно види да је постојао план за организовано насиље који је само требало у одговарајућем тренутку да буде активиран. У данима насиља све међународне и косовске институције су заказале показавши потпуну неспремност да адекватно одреагују на насталу ситуацију. Нико од међународних и косовских званичника није поднео оставку, а поједини команданти КФОР-а и то у оним областима где је све српско уништено, добили су и орден захвалности.

У насиљу које је трајало два дана укупно је страдало 19 особа, осморо Срба и једанаест Албанаца(углавном у сукобу са припадницима косовске полиције КФОР-а), неколико хиљада Срба је протерано из својих кућа, које су потом знатно оштећене, срушене или спаљене. У нередима су повређене 954 особе, међу којима је било и припадника полиције и Кфора.

Мартовски погром 2004. године на Косову и Метохији, догодио се у присуству 17.000 припадника НАТО снага и Мисије УН-а.

РАСПЕТО КОСОВО

Интерно расељена и прогнана лица са Косова и Метохије

Резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација 1244, Уставним оквиром и Заједничким документом (СРЈ-УНМИК) од 5. новембра 2001. године потврђене су обавезе везане за безбедност и људска права, повратак свих интерно расељених и прогнаних лица, као и неспорни ауторитет и одговорност УНМИК-а да у име међународне заједнице спроведе ове обавезе.

Преко 280 хиљада интерно расељених и прогнаних лица са Косова и Метохије већ више од пет година има привремено пребивалиште на територији Србије и Црне Горе, ван Косова и Метохије. Резултати у процесу повратка у последњих пет година више су него слаби, а својим домовима вратило се само 11 хиљада лица, од чега око 5 хиљада Срба, с тим да их је око 4 хиљаде расељено и прогнано у мартовском насиљу албанских екстремиста 2004. године, када је спаљено 900 кућа и станова и уништено више од 30 православних храмова широм Косова и Метохије.

Најбројније расељавање догодило се у лето 1999. године, доласком међународних снага у јужну покрајину, а ситуација у којој се налази већина Срба и осталог неалбанског становништва на Косову и Метохији остаје неизвесна, па се због тога процес расељавања наставио све до данашњег дана.

Расељена лица према округу порекла

Расељена лица према националној припадности

На овај број треба додати и око 20 хиљада интерно расељених лица унутар Косова и Метохије који су из етнички мешовитих средина прешли у већинске, скоро једноетничке енклаве.

Број регистрованих расељених и прогнаних лица у Србији је 212.781, а у Црној Гори 29.500.

Ови подаци јасно показују да кршење основних људских права (укључујући и право на располагање и уживање имовине које гарантује Европска конвенција о људским правима) кочи процес повратка на Косово и Метохију. Страх, недостатак безбедности и слободе кретања, као и нефункционисање законодавних механизама и привремених институција на Косову и Метохији стварају политичку климу која не погодује повратку. Немогућност да се поново дође у посед своје имовине и да се остваре друга права по Европској конвенцији о људским правима и Резолуцији СБ УН 1244 представља највећу бригу и велико оптерећење за демократске власти у Србији и Црној Гори и Србији.

Пример Босне и Херцеговине недвосмислено показује да се добри резултати могу постићи само када се изграде посебни услови за реализацију достојанственог и одрживог повратка. Заједнички документ УНМИК-а и СРЈ (од 5. новембра 2001. године) утврдио је као приоритет "обезбеђење сигурног и несметаног повратка свих избеглих и расељених лица у своје домове" (Резолуција СБ УН 1244, тачка 11к).

Осим повратка избеглих и расељених, опстанак Срба и осталог неалбанског становништва на Косову и Метохији такође је од приоритетног значаја. УНМИК и Координациони центар СРЈ и Републике Србије за КиМ обавезали су се Заједничким документом да примене исте принципе, критеријуме, мере и средства, по потреби и специфичне, којима би се обезбедили сви услови да се спречи процес исељавања.
Генеза исељавања Срба и другог неалбанског становништба са Косова и Метохије до јуна 1999. године

Познато је да је претварање Косова и Метохије у већински албанску територију последица следећих процеса:

I демографска експанзија албанског становништва која је променила етничку структуру покрајине,

II исељавање Срба и осталих неалбанаца под притиском,

III куповина непокретне имовине Срба и осталих неалбанаца по увећаним - атрактивним ценама.
Исељавање Срба и осталих неалбанаца после јуна 1999. године

IV Процес исељавања Срба и осталог неалбанског становништва наставио се интензивно и након уласка међународних мировних снага (после 10. јуна 1999. године). И поред њиховог ангажовања, страх и несигурност Срба и осталог неалбанског становништва расли су услед немогућности да буду заштићени од албанског екстремизма и освете.

V После 10. јуна 1999. године појачан је и процес уништавања културне баштине Срба и других неалбанаца, као и хришћанских, претежно православних, гробаља. Овај процес, интензивиран формирањем Ослободилачке војске Косова (ОВК), представља један од основних показатеља, заједно са рушењем српских и других неалбанских кућа и узурпацијом имовине, да је на делу концепт етничког чишћења Срба и осталих неалбанаца у покрајини. Овим процесом евидентно су прекршена и угрожена људска, историјска и културна права Срба и осталих неалбанаца на Косову и Метохији.

Четврти и пети процес су у једном временском периоду правдани режимом Слободана Милошевића са којим међународна заједница није могла да успостави сарадњу по питању спровођења Резолуције СБ УН 1244. Након демократских промена у Србији и Црној Гори и Србији 5. октобра 2000. године ови процеси су се наставили, а да при томе међународне мировне снаге нису предузеле адекватне и задовољавајуће мере за њихово сузбијање и спречавање. Оваква ситуација доприноси даљем исељавању и неповратку Срба и осталих неалбанаца на Косово и Метохију. Све ово повећава степен неповерења и међуетничке тензије, те тиме не доприноси процесу поверења и стварању мултиетничког Косова и Метохије.

Да би повратак био одржив и достојанствен, потребно је свим грађанима Косова и Метохије обезбедити нормалне услове живота и привређивања. То подразумева јачање економског сектора и стварање услова за запошљавање великог броја незапослених. Приватизација је сигурно значајан процес за подстицање економског развоја, међутим у њу се морају укључити и Србија и Црна Гора и Република Србија. Државна заједница и Република Србија, многа предузећа и сви грађани имају значајна улагања у привреду Косова и Метохије. Мора се имати у виду чињеница да СЦГ дугује 1,3 милијарде долара страним кредиторима на име дуга привреде Косова и Метохије. Не може се занемарити ни тренутни дуг према пензионерима, људима који су часно и поштено радили и градили привреду и земљу, укључујући и Албанце. Неопходан је усаглашен приступ и за повезивање радног стажа свим радницима који су из неекономских разлога остали без посла.

Повратак на Косово и Метохију (PPS, 1,09MB)
Извор: Координациони центар за Косово и Метохију

Говор Слободана Милошевића

02.10.2000.

Обрада - РУССЕРБ |