Site menu:

• Насловна
• Галерија
• Преузимање
• Пријатељи
• Контакт

|Ru | Fr | En |

Мраморни стуб Деспота Стефана

ОВЕ РЕЧИ БЕХУ НАПИСАНЕ НА МРАМОРНОМ СТУБУ НА КОСОВУ

Цар Лазар

СРПСКА КРУНА ЗЛАТНА !

"Земаљско је за малена царство,
а небеско увек и довека"

ЛАЗАР - Божја помоћ Србима

Име "Лазар" је јеврејског порекла што у буквалном преводу значи “Божија помоћ”.

Не крунисани али у крви крштени српски Цар, а заправо Кнез Лазар Хребељановић, владао је од 1371 до 1389 год. у области трију Морава, из центра Крушевца града, представљајући најважнијег српског владара у то време. Родио се 1329. године у граду Прилепу, а овоземаљски живот окончао и преселио се у царство светих 15.(28.по грег.),Јуна 1389. на Косову Пољу - лета 6897, индикта 12, месеца 15, у дан уторак.
Кнежев отац, Прибац Хребељановић, из Прилепа код Новог Брда, радио је на двору цара Душана - обављао је посао логофета, слуге или пехарника. На основу патронима Хребељановић, може се закључити да се деда кнеза Лазара звао Хребељан, о коме не постоје поуздани историјски подаци. Од ближе породице кнез Лазар је имао и две сестре, старију и млађу. Лазарева старија сестра би удата за челника (војсковођу) Мусу, чија област беше на горњем Ибру (у Звечану). Драгиња и Муса родише синове: Стефана и Лазара (браћа Мусићи), а по смрти мужа Драгиња се замонаши и доби монашко име Теодосија. Са својим синовима, Лазаревим сестрићима, она је подигла манастир Пресвете Богородице код Брвеника, где по смрти би сахрањена и она и њени синови. Млађа Лазарева сестра би удата за војводу хвостанског Алтомана, по коме бише названи познати Алтомановићи. Са Алтоманом она доби сина Иваниша, који по смрти својој би сахрањен у манастиру Дечанима.

  Лазар је још као младић доведен у службу на двор цара Душана, који га је убрзо поставио за првог у двору. Затим цар Душан жени Лазара својом сродницом Милицом (1353-ће), кћерком кнеза Вратка, потомка Немањића по Вукану и по женидби би убрзо узведен у достојанство кнеза (''ставилца") око 1353-ће године. После женидбе, Лазар постаде и војвода у Душановој војсци. Лазар и Милица се веома вољаху и живеху у честитости и побожности и Господ им дарова најпре пет кћери: Мару, Драгану, Јелену, Теодору и Оливеру, а затим и три сина Стефана, Вука и Добривоја (који умрије у другој години старости). Добио је Лазар од цара Душана и један део државе на управљање, где су кнеза Лазара, као и на двору, сви волели и поштовали због његове благе нарави и праведности. Кнез Лазар је покушао да настави традицију Немањића, али му дешавања у земљи нису ишла у прилог. Раније, око 1346. Када се Душан прогласио за цара у својој престоници Скопљу, том приликом уздиже српску архиепископију на степен патријаршије. Због тога настадоше не мале невоље са цариградском патријаршијом, које је касније Св. Кнез Лазар отклонио. У то време беше запретила свим хришћанима и владарима на Балкану опасност од најезде иноверних Турака који надираху из Мале Азије. Цар Душан крете на њих са својом војском, али се на путу разболе и напрасно умре 20-ог децембра 1355. године. Кризно време од смрти цара Душана па до учвршћења на власти кнеза Лазара, у још слободном делу Србије унело је суревњивост у понашање и узајамне односе обласних господара. Поред тих унутрашњих несугласица, све се јаче осећала и опасност од Турака, који су већ заузели добар део српске земље, и често упадали у моравску Србију кнеза Лазара.

       Царица Јелена (жена цара Душана), након Душанове смрти, узела је за савладара деспота Јована Угљешу Мрњавчевића, кога ожени чесном девојком Јеленом, кћерком ћесара Војихне, господара Драме, касније познатом као монахиња Ефимија. Ускоро затим Јелена се повуче сасвим са власти из Сера и оде на двор свога сина цара Уроша, а власт у тим крајевима преузе деспот Угљеша. Ускоро се Царица Јелена замонаши и доби име Јелисавета. Упокојила се 7. новембра 1376. године. Недуго после зацарења Уроша нејаког, део српске властеле се пoбунило и одвојило од цара. Прво његов стриц Симеон-Синиша, који узе под своју власт област у Грчкој, Епир и Тесалију. Власт у Македонији преузеше браћа Мрњавчевићи, Угљеша и Вукашин. Док се све ово дешавало на југу бивше Душанове царевине, у северним крајевима њеним, владаше цар Урош нејаки. Њему тада беше тек 19 година. По природи милостив и кротак, цар Урош не беше у стању да под својом контролом држи јединство осталих српских области. Једини који му помагаше у томе, беше честити кнез Лазар. Угљеша беше богољубив и човекољубив и помагаше многе људе, а особито свете цркве и манастире, и то не само у својој области, а нарочито на Светој Гори Атонској. Он беше веома благочестив и мудар владар и прва му брига беше да измири две патријаршије у чему је и успео 1368. За његово време и његовим настојањем бише обновљени многи манастири у Светој Гори.

Посебну бригу је водио деспот Угљеша да хришћане у својој земљи и на читавом Балкану заштити од најезде нечестивих Агарјана, и зато се поче припремати за одлучну борбу са њима. На ту борбу за одбрану хришћана он призиваше и многе друге великаше и владаре, али се нико не одазва осим његовог брата Вукашина Мрњавчевића. Но по несрећи и гресима српским Турци изненада разбише њихову војску код места Черномена на реци Марици (26. септембра 1371. године), где и Угљеша и Вукашин погибоше. Док се све ово збивало на југу бивше Душанове царевине, у северним крајевима њеним владаше цар Урош Нејаки (1355 - 1371. г.). Њему тада беше тек 19 година. Због обести појединих српских великаша, цар Урош, иначе по природи врло милостив и кротак, не беше у стању да под својим жезлом чврсто држи јединство осталих српских области. Једини који уз њега беше и у томе му помагаше беше честити и способни Лазар, који остаде на царском двору и беше највернији и најоданији човек цара Уроша, због чега од њега и доби титулу кнеза, и то најпре новобрдског и топличко-полимског, а затим и рудничког и моравског. Лазар беше мирољубац и стално размишљаше како да уједини разбијено царство, и на тај начин да све Србе и све хришћане окупи и припреми за борбу против Турака. Када ускоро затим умре блажени цар Урош (4. децембра 1371. г.), Лазар од тада још више настојаваше да ову племениту намеру оствари, ради добра свога народа и свега рода хришћанскога. Добивши под своју владавину Ново Брдо, Топлицу и Рудник, а затим и области Браничево и Мачву са Београдом, он ускоро премести своје седиште у Моравску област, у град Крушевац на реци Расини, кога притом сам изгради и утврди. Честитоме кнезу велике невоље причињаваше непокорни и подмукли великаш Никола Алтомановић. Он нападаше на Лазареве области и штету им причињаваше, па зажеле, шта више, да на превару ухвати и самога Лазара, убије га и његове земље неправедно потчини себи. У том циљу он позва Лазара као на разговор и то без оружја, а када му свети кнез на веру Божју дође на разговор онда га један од Николиних слугу потајно удари скрнвеним оружјем у груди, и Лазар паде као мртав. Међутим, промислом Божјим и силом Крста Христова, којега Лазар свагда ношаше на грудима, он би спашен од сигурне смрти. Јер златни Крст, који свети кнез имаше свагда о врату, спречи железно оружје да му не зада смртоносну рану. Како је иза жупана Николе стајала и Венеција која је покушавала да на обалама источног Јадрана одузме од Дубровника Стон и Пељешац, то је погодило је и угарске интересе па је угарски краљ Лудвиг Пети, подстакао, удружио и подржао српског босанског бана Твртка и кнеза Лазара, да се обрачунају са жупаном. 1373-ће године, Никола је побеђен од стране удружених савезника и помоћне угарске чете. Жупан је ухваћен у Ужицу и ослепљен, а његове поседе су поделили Лазар и Твртко. Лазар је са својим сродницима Мушићима и зетом Вуком Бранковићем, добио крајеве од Рудника до Косова.1379-те године, кнез Лазар је од Радића Растиславића одузео Кучево и Браничево. После смрти краља Лудвига, освојио је и Голубац и Београд. Тако је област у којој је владао, обухватала пределе од изворишта Мораве до Саве и Дунава, са градовима: Ниш, Крушевац, Ужице, Ново Брдо и Рудник. Лазарева територија је заузимала велики простор са престоницом у граду Крушевцу. После Урошеве смрти 1371. кнез Лазар је постао највећи обласни господар у Србији, а брачним везама своје деце, учврстио је своје позиције.

Царица Милица (1335-1405)

Лазар и Милица имали су осморо деце, три сина: Добровоја (умро убрзо по рођењу), Стефана и Вука и пет кћерки: Јелену, Мару, Драгану, Теодору и Оливеру. Мара је била удата за Вука Бранковића, Јелена за Ђурђа II Балшића, Драгана за бугарског цара Ивана Шишмана, Теодора (Јелена) за бана Николу II Горјанског, а најмлађа Оливера, под уценом предата касније (након Лазареве смрти) за турског султана Бајазита, али уз сагласност Мајке Јелене и саме Оливере за интерес српског рода и под условом да не мења веру, што је Бајазит прихватио.

И тако је ''у Христу Богу благоверни и самодржавни господар Србљем и Приморју - Стефан велики кнез Лазар"

Благочестиви господар Српски

Кнез Лазар се крунисао као “господар свих Срба”, и употребљавао владарско име Стефан. Српска Црква признала је Лазара за сувереног самодржавног владара свих Срба, а таквим га је сматрала и Цариградска патријаршија која му се у писму из 1386, обраћа као преузвишеном кнезу све Србије. Благочестиви господар Српски – Лазар, био је веома Христољубив и ту своју љубав испољавао је и према Цркви Божијој. Његова највећа брига је била да измири Српску и Цариградску Патријаршију. Као изасланика Цариградском патријарху послао је монаха Неанију, да га замоли да са Срба скине анатему, што и би учињено. Цариградски патријарх Филотеј послао је јеромонахе Матеја и Марка да у Србији свечано објаве скидање анатеме. Октобра 1375 за српског патријарха изабран је Јефрем, пореклом Бугарин, али Хиландарац. За свога живота, Лазар је обновио манастир Хиландар и Горњак, подигао манастир Раваницу и Лазарицу, био заштитник руског манастира Пантелејмона као и многих других цркава и манастира.
Еванђелско христољубље и човекољубље светога кнеза није се огледало само у томе што је окупљао у својој земљи монахе, подвижнике и исихасте (молитвене тиховалнике), и обнављао им или оснивао нове обитељи, него и у томе што је подизао и обнављао и многе парохијске цркве за христоименити народ свој, и што је родитељски збрињавао сиротињу и болеснике, подижући и издржавајући сиротишта и болнице. Уз то још он је при црквама и манастирима отварао народне школе, ради просвећивања свога народа. Школу је отворио и у престолном граду Крушевцу, где су се учили његови синови и кћери и остала српска деца у престоници. На његов царски двор су се окупили многи учени и мудри људи, уметници зографи и златари, особито из јужних српских и грчких крајева, бежећи испред најезде злих Исмаилћана.

БОЈ НА КОСОВУ

Напредак Лазареве Србије ометан је сталним покушајима Турака да је подчине. Зато је кнез био принуђен да усредсреди своју пажњу на војне припреме.

После смрти Угарског краља Лудовика I (1382), кнез Лазар је одбио положај турског вазала и заједно са краљем Твртком умешао се у династичке сукобе у Угарској. Међутим, српска држава није морала да брани само северну границу већ и јужну - на Косову. Турска хорда је прешла преко земаља браће Драгаша и на помолу је висио неизбежан сукоб са Србијом.

   Кнез Лазар се у неколико махова борио против турске најезде.Турци су стално напредовали, крчили су себи пут све даље и даље на запад. Они се нису задовољавали чак ни плаћањем данка и пореза од стране хришћана, него су тежили да све хришћанске народе себи потпуно покоре и поробе. Тако су за неколико година освојили велике и тврде градове Сер, Софију и Солун, а 1386. године освојише и српски град Ниш. На челу велике турске војске беше султан Мурат I (1362 - 1389. г.); његов први сукоб са војском Лазаревом би код места Плочника на Топлици 1387. године (сада село Плочник код Прокупља), где Мурат утече испред кнез Лазара. Следеће године Муратова војска продре и у Босну, али је тамо сусрете храбри војвода краља Твртка, Влатко Вуковић, и јуначки победи код града Билећа. Све ово међутим не заустави Турке, него само подстакну Амурата да се још више и бројније припреми за одсудну битку са кнез Лазаром и његовом храбром војском. И султан се стаде силно оружати и велику војску прикупљати.

Али као предзнаци скоре несреће српске беху се опет појавили унутрашњи раздори, свађе и издајства, и властољубље старешина српских. Није било једнодушности и оданости, те зато Лазар мораше са молбама и преклињањима да позива Србе у бој на Косово. Кнез је, наиме, одржао државни сабор у Крушевцу, са својим војводама и велможама, и одатле је упутио општу поруку свеколиком Српству:

(натпис на – спомен кули палим Србима у боју на Косову на Газиместану)

Но и поред кнежевог позива многи се великаши не одазваше, а западни хришћани своју помоћ не упутише. Лазар је на двору одржао своју кнежевску вечеру, на којој је мирољубиво позвао све присутне војводе и великаше на мир и слогу против некрста. Затим се српска војска поче окупљати око града Крушевца и, на челу са честитим кнезом и високим војводама, кретала се на југ у правцу Косова. Своју војску је припремио и Лазарев зет Вук Бранковић, господар Косова и Приштине, јер Муратова војска управо беше кренула северно од Скопља најпре на његове крајеве на Косову Пољу. Кнезу у помоћ крете и војвода босанског краља Твртка Влатко Вуковић, а са њим и бан Иваниш Хорват из Хрватске.

Дан пре битке кнез је војску своју окупио око беле Самодреже цркве, где би отслужена служба Божја и сва војска редом причешћена. Јер је свети великомученик Христов предосећао да њему и њима предстоји испити чашу страдања Христових, ''за крст часни и слободу златну".

За то време војска султана Мурата и многим трупама турских емира из Мале Азије и Персије, беше се већ слегла на Косово Поље, између града Приштине и река Лаба и Ситнице. На дан боја на Видовдан, у уторак 15. јуна 1389. Године (по старом календару), на Светог пророка Божјег Амоса, свечарску славу кнеза Лазара, честити кнез Лазар још једном се помоли Богу и изговори охрабрујућу беседу својој војсци пре самог боја: „Пођимо, браћо и чеда“, како је записао непознати летописац у Повесном Слову о кнезу Лазару, „пођимо на подвиг који је пред нама, угледавши се на наградодавца Христа. Смрћу послужимо дужности, пролијмо крв нашу, искупимо живот смрћу и дајмо удове наших тела непоштедно за част и отачаство наше, а Бог ће се свакако смиловати на остатке наше и неће истребити до краја род и земљу нашу “.

Када затим отпоче крвави бој између крста и некрста, између хришћана и мухамеданаца, тада један од Лазаревих војвода, по имену Милош Обилић, успе да се пробије до самог шатора султана Мурата и да овога распори ножем и убије. Ово учини војвода Милош и због тога што су га многи завидљивци опадали код кнеза да ће он бити српски издајник. Муратово убиство спрва унесе велику пометњу у турску војску, и тада је Лазарева војска нагло напредовала. Сам кнез се јуначки борио и, како за њега каже Троношки летописац, ''имађаше на себи шеснаест рана када је усео на трећег коња, пошто два под њим већ беху убијена". Но промисао Божји беше кнезу и Србима назначио други исход из ове борбе. Јер после првог српског налета и погибије султана Мурата, његов син Бајазит прикри смрт турскога цара и силним налетом и лукавим замкама ухвати и погуби честитога кнеза и многе његове војводе.

Након Боја на Косову, српска држава потпада под вазално ропство Турцима. Државне послове преузима кнегиња Милица до пунолетства старијег сина Стефана. Стефан Лазаревић је на почетку своје владавине од 1393. носио титулу кнеза, 1402. је добио титулу деспота. Владао је српском деспотовином све до своје изненадне смрти у лову 1427. Сахрањен је у својој задужбини манастиру Манасији - Ресави, познатом по тзв. ресавској преписивачкој школи. Млађи брат Вук Лазаревић погубљен је 1410. од стране Турака у династичким борбама после једне битке, није имао потомака. Пошто ни деспот Стефан није имао потомака за свог наследника именовао је сестрића Ђурђа Бранковића. Тако је династију Хребељановића-Лазаревића на српској политичкој сцени заменила династија Бранковића.

      Сахрана кнеза Лазара није могла бити обављена одмах након његове погибије, јер се његово тело налазило у рукама Турака. Бајазит, наследник султана Мурата, који је посекао кнеза Лазара, држао је кнежево тело као ратни трофеј и средство за преговоре и уцену кнежеве породице. По завршетку преговора, кнежево тело је предано породици па сахрањено у Приштини, а потом пренето у манастир Раваницу, кнежеву задужбину. Сахрана у Приштини је извршена првих дана месеца јула 1389. По завршетку треће године од Лазареве  сахране, приступило се свечаном отварању кнежева гроба када је утврђено да тело није подлегло трулежи и да је свето као и Лазарева душа.

 

Христе Боже

Христе Боже, распети и свети,
Српска земља на Косово лети.
Лети преко небеских висина,
Крила су јој Морава и Дрина.

Збогом први нерођени сине,
Збогом ружо, збогом рузмариине.
Збогом лето, јесени и зимо,
Одлазимо да се не вратимо.

На три свето и на три саставно,
Одлазимо на Косово равно,
Одлазимо на суђено место,
Збогом мајко, сестро и невесто.

Збогом први нерођени сине,
Збогом ружо, збогом рузмариине.
Збогом лето, јесени и зимо,
Одлазимо да се не вратимо.

Кад је драга да одлазим чула
За калпак ми невен заденула.

Збогом први нерођени сине,
Збогом ружо, збогом рузмариине.
Збогом лето, јесени и зимо,
Одлазимо да се не вратимо.

 

'Треба знати стићи и утећи и на страшном месту постојати'

 

ФИЛМ - БОЈ НА КОСОВУ